Пој

СРПСКО ЦРКВЕНО ПЈЕВАЧКО ДРУШТВО ИЗ ПРИЈЕДОРА И ЊЕГОВ БУМ НА „ЈУТЈУБУ”
Вилински
Основана пре више од сто тридесет година, „Вила” је увијек делила судбину свога народа. Колико је међу Србима било српске културе и духовности, вјере и вертикале вриједности, толико је снаге било у „Вилином” замаху. Обновљена 2000. године, „Вила” је дала велики допринос култури Крајине и Српске. Ни са једног међународног такмичења није се вратила без награде. Њено извођење „Псалма 135” у приједорској цркви о Духовима, слави града, на „Јутјубу” је видјело преко два и по милиона људи. У коментарима, они свједоче о потресености љепотом, узнесености небоземним појањем. О сузама које саме теку и о хоровима анђеоским

Пише: Сандра Кљајић
Фото: Сандра Кљајић и Архива „Виле”

Од свог настанка „Вила” је доживјела и преживјела много тога. У вријеме када је ово друштво основано, давне 1885. године, Приједор је као градско насеље бројао једва 4.500 становника, махом трговаца, занатлија и пољопривредника. И у тако малој средини постојала је свијест о значају очувања традиције и културном животу, а покретачи стварања Друштва били су трговци, занатлије и малобројни учитељи.
Дјеловање Пјевачког друштва већ у почетку се, упркос недостатку професионалних музичара, показало као веома успјешно, па је Земаљској влади у Сарајеву поднесен захтјев за одобрење рада. Влада 1892. године одобрава Правила и рад „Виле”, након чега се дјелатност Друштва појачава, приступају и нови чланови.
Скоро 60 година Друштво је учествовало у свим културним манифестацијама, овјенчано је бројним признањима, а сваке недјеље хор је појао литургије у православном храму. Захваљујући „Вили”, хорско пјевање у Приједору данас има најдужу традицију у Српској.
Други свјетски рат донио је, 1941, крај рада „Виле”. Друштву није у прилог ишао ни систем успостављен у другој Југославији, па је угашено и на обнову је чекало све до 2000. године.
Диригент данашњег хора Аљоша Новаковић напомиње да је „Вила” у годинама након свог настанка била једно од најцјењенијих друштава и да је дала немјерљив допринос култури Приједора, Крајине и читаве БиХ.
– „Вила”, која је једно од најстаријих пјевачких друштава на јужнословенским просторима, била је својеврсна „клица културе”. Из ње су настали музичка школа, позориште, музеј и друга друштва. Након Другог свјетског рата основано је Културно-умјетничко друштво „Младен Стојановић” које је по гашењу „Виле” наставило да његује традицију хорског пјевања. Нажалост, тада за црквено појање није било мјеста – каже Новаковић.
Обнова „Виле” започета је 2000. године. Прве три године дјеловала је као хор Цркве Свете Тројице у Приједору.
– Вјеровали смо у успјех и у ново доба, кад треба да се окренемо ка свом народу, ка православљу. Почетак је био веома тежак. Напорним радом, вјером и упорношћу, изборили смо се за довољан број чланова и постигли потребан квалитет, изашавши из локалних оквира – каже Новаковић. – Године 2003. озваничили смо рад као Српско православно црквено пјевачко друштво „Вила”. Потрудили смо се да радимо све што је „Вила” и некада радила, од пјевања на литургијама и вјенчањима, преко учешћа на  манифестацијама, до фестивала и такмичења.
На репертоару „Виле” су разноврсне композиције, а нарочито су посвећени музици руских композитора.

МЛАДИ ПРИЈЕДОРЧАНИ ГЛАВНИ ОСЛОНАЦ

„Вила” је, наглашава Новаковић, одувијек окупљала младе људе, а талентованих младића и дјевојака у Приједору никад није недостајало. Зато не чуди да окосницу данашњег Друштва чине средњошколци, и из музичке и из других средњих школа. Од обнове до данас кроз друштво их је прошло око 500. Треба нагласити да „Вила” није професионално друштво, него се заснива на ентузијазму својих чланова, којег свакако не мањка.
– Ово је мукотрпан рад који тражи труд и одрицање, али то нашим члановима не пада тешко. Имамо захтјевне пробе, много је композиција које треба научити, ту су  и припреме за концерте и такмичења. И учешће у литургији је велика одговорност. Јасно је да ту не може да учествује онај ко нема ритма, ко нема слуха, ко нема осјећаја, вјере, поштовања, ко нема ревност према овим обавезама – појашњава Новаковић.
Са талентованом дјецом из Приједора „Вила” је у протеклих неколико година постигла огроман успјех и постала позната широм свијета.
– Ишли смо корак по корак. Када смо на Међународном фестивалу хорова „Златна Вила” у Приједору, гдје смо годинама учествовали као домаћини, освојили све што се могло освојити, знали смо да можемо ићи у свијет јер је ово изузетно тешко такмичење – истиче Новаковић.
Наступали су, између осталог и у Паризу, Солуну, Темишвару, Бјалистоку, а никада се у Приједор са такмичења нису вратили без неке награде. Круна је било освајање Гран прија Деветог охридског хорског фестивала 2016. године на којем су добили и награду за најбоље извођење духовног дјела (Богородице дјево Сергеја Рахмањинова), као и награду за маестрално извођење композиције Алелуја предсједника фестивала Запра Запрова.

ПРЕОБРАЖЕНИ ВЈЕРОМ

Велику популарност широм свијета „Вили” су донијели снимци са концерта који су одржали прије неколико година поводом Духова, крсне славе града Приједора, постављени на „Јутјуб”.
У „Вили” на популарност још гледају са невјерицом.
– Свакако да је слушаоце привукао прије свега таленат извођача. Примјетни су и искреност, посвећеност, вјера и пожртвованост чланова хора, који тако млади успјевају да са таквим емоцијама изнесу то појање. Гдје год смо гостовали говорили су да чланови „Виле” пјевају нестварно, да хор има душу. Успјех је још већи када имамо у виду чињеницу да долазимо из мале средине – наглашава Новаковић.
Кристина Роквић, која у хору пјева неколико година, каже да „Вила” доноси нешто ново у свијету који се отуђио од духовног смисла живота, јединог правог.
– Наш покушај да то вратимо, да покажемо и дамо људима дјелић те духовности утиче на оне који нас слушају, па и на наше породице, познанике, пријатеље. Желимо да уклонимо предрасуде које, нажалост, још постоје о овој музици. Појање свакако има велики утицај на човјека и може да промијени његов поглед на свијет, наравно у позитивним смислу. И ја сама сам доживјела ту лијепу промјену – наглашава Кристина, виолинисткиња која је ове године завршила трећи разред Средње музичке школе „Саво Балабан” у Приједору. Сматра да је у животу најбитније заједништво, а управо хор је институција у чијој је основи заједништво.
– Упућени смо на то да једни друге пратимо и ослањамо се једни на друге, јер хор је цјелина. Тешко је објаснити ријечима каква је то енергија која се постиже пјевањем у групи, када знате да сте и ви дио нечег већег, нечег светог, непроцјењивог. Још теже је објаснити осјећања која доживљавам, рецимо, док изводимо моју омиљену композицију Богородице дјево. У исто вријеме и пјевам и слушам све гласове око себе и ту савршену хармонију, енергију и љубав коју износимо заједно. То се у обичном свакодневном животу ријетко доживљава – прича Кристина.
Маја Фуштар у „Вили” је скоро двије године. За разлику од Кристине, иде у Економску и завршила је неколико разреда Основне музичке школе.
– На пјевање у хору одлучила сам се захваљујући сестри Нини која је годинама у „Вили”. Када се вратила са такмичења у Охриду и причала о емоцијама које је доживјела у току такмичења и извођењу духовне музике, и ја сам пожељела да будем дио тога – прича Маја.
Не крије да пјевање у хору није нимало лако.
– Почетак је био заиста тежак, поготово што сам дошла у тренутку када је хор већ био увјежбао велики дио репертоара и цијелу литургију. Сваке недјеље сам ишла у цркву, слушала их и пјевала поред хора и тако научила цијелу литургију. Управо у томе данас највише уживам. Појање просвјетли човјека, а пјевање у хору доноси емоције које је тешко описати – истиче Маја.

РАСИПАЊЕ И ОПСТАЈАЊЕ

Аљоша Новаковић подсјећа да је „Вила” изњедрила многе таленте, попут тенора Младена Продана, а некадашњи чланови Друштва који живе широм свијета успјешни су у многим областима. Смјена генерација у хору је уобичајена, али све учесталији одлазак младих у протеклих неколико година у великој мјери одразио се на Друштво.
– Након средње школе чланови хора одлазе на факултете у друге градове, а све је више и породица које се са дјецом која су пјевала у „Вили” селе у иностранство. Сада смо остали са 20 чланова. Због недостатка мушких гласова „Вила” је прерасла у женски хор – каже Новаковић.
И Кристина ће већ идуће године отићи из Приједора, због студија, а Маја за три године. Обје се надају да ће „Вила” опстати, а Маја ће се, ако буде имала услове, вратити у свој град.
И Новаковић не губи наду да ће се једног дана некадашњи чланови вратити, да ће живјети овдје са породицама и наставити да пјевају у хору.
– Увијек смо имали успона и падова, али смо и у тешким и у добрим тренуцима радили истим темпом, са истим жаром, са истом енергијом. Док год имамо младе који су вољни да пјевају, имам вјеру и наду да ће „Вила” и даље ширити своја крила – закључује Новаковић.

***

У Нотр Даму
Аљоша Новаковић каже да су им сви наступи остали у лијепом сјећању, а посебно онај неочекивани у катедрали Нотр Дам у Паризу.
– Да бисте одржали концерт у Нотр Даму, морате да се најавите неколико мјесеци раније. Ми смо били у Паризу и одлучили да обиђемо катедралу, један од чланова хора упитао је свештенике да нешто отпјевамо и дозволили су нам.  Одржали смо мини-концерт, пјевали смо 20-ак минута пред око 1.000 људи из цијелог свијета – прича Новаковић.

***

Псалм 135
Само извођење Псалма 135 (Славите Господа), о празнику Духови у Приједору, на „Јутјубу” има преко два и по милиона прегледа. У коментарима који су пристигли из свих дијелова свијета, од људи различитих нација и вјера, изражава се потресеност љепотом и узнесеношћу овог појања. Људи гануто напомињу да је ријеч о једном од најбољих извођења овог напјева које су икада чули. Гласове чланова хора називају небеским и анђеоским.